уторак, 17. октобар 2017.

Интервју са представником групе ''Indar Baskonia'' Ибаијем Требињом


Када интервјуишете пријатеља питања долазе сама од себе,потпуно спонтано,поготово када га знате толики број година.Из перспективе некога ко води порекло из града Виторије,али исто тако са међународним искуством ,Ибаи Требињо је  изнео веома занимљива сведочења.Да ли ће ово бити само један од серије интервјуа у име групе навијача коју представља ...видећемо..у сваком случају надам се да ћете уживати.

Ти ја се знамо дуго година,али због читалаца магазина LBI волео би да се представиш.Како се зовеш, колико година имаш,којој групи припадаш?

Зовем се Ибаи Требињо,представљам ''Indar Baskonia'' навијачку групу кошаркашког клуба Басконија основану 1986 године, пуноправан сам  члан више од петнаест година и изнад свега сматрам се за загриженог Баскијца оданог овом клубу.То би било то за почетак.

Ти си се укључио у рад групе у време када је кошарка постала најпопуларнији  спорт у твом родном граду Виторији,међутим фудбал је нешто касније стекао много већу популарност.Јесам ли у праву?

Фудбал је одувек привлачио људе који су му били одани,кошарка и фудбал су два различита спорта,која привлаче навијаче из различитих друштвених слојева.Међутим ФК Алавес је доживео прави бум  тек средином 90-их,а у то време је кошаркашки клуб Баскониа већ словила за шампиона Европског купа.Треба рећи и да су се прве групе навијача ФК Алавес  појавиле почетком 80-их ,што је уједно и популаризовало овај спорт,а као што се да закључити навијање у граду вуче корене управо из тог периода.

То значи да је срце становника Виторије подељено на два дела.Деле ли навијачи ФК Алавес и КК Басконије исти сентимент према оба клуба равномерно?Посећујете ли утакмице оба клуба?


На самом почетку људи у оквиру ''Inadar Baskonia'' и ''Iraultza Albiazula'' (поинира навијања ФК Алавес) солидарисали су се једни са другима,делили трибину,иако су то биле две потпуно различите структуре навијача.КК Басконија је раније играла у старом павиљону Менди,тако да су након мечева припадници групе ''Indar Baskonia'' организовано одлазили на фудбал како би пружили подршку градском фудбалком клубу Алавес.Било је заиста забавно јер је алавес јако добро играо у првенству.Навијачи су палили бакље,коришћене су димне бомбе,а тада се појављују и први хулигани.О овоме можеш да попричаш више са људима који одржавају чврсте везе између две групе и који ће се са пуно ентузијазма присетити те епохе.

Да се фокусирамо на кошарку.Басконија одувек имала репутацију јаког клуба у АЦБ лиги,а свој потенцијал је небројано пута исказала на европским мечевима.Где си све пратио кошаркашки клуб Басконију?

Басконија данас јесте тврд противник,али није одувек било тако.Било је ипериода када смо четири године играли у нижим лигама (тада смо носили име CD Baskonia) са јако скромним могућностима.Путовао сам са Басконијом свуда где сам могао: Оуренсе,Луго,Хихон,Талавера,Ђирона,Канарска Острва,Тенерифе,Мајорка,као и на европским мечевима по Италији,Француској,Грчкој,Немачкој...

Током свих ових гостовања годинама си наилазио на многобројне проблеме.Рецимо са навијачима Макабија,а ни гостовање у Атини нећеш памтити  по добром.Реци нам нешто о томе...

Израелци нису вредни помена,најпре због тога што ни не припадају европском континенту ,и  ако ме већ питаш за мишљење, требало би их искључити из европских такмичења.Друга ствар је проблематика везана за њихову службу ''Мосад'' и читава политизација игре која се води по њиховим правилима.А када је о Грчкој реч...морам да признам да се никад нисам више уплашио у животу него тада.Сећам се да нам је неки матори пришао у атинском парку пре саме утакмице и да нас је претећу упозорио: ''Убићемо вас, нисте ни свесни колико сте сте се зајебали што сте овде дошли''.Никада нећу заборавити те речи.Сада ми је смешно,али сам се тада уср'о, тако да би се о тим догађајима могао написати добар бестселер (поготово што је и овако код нас била игранка) али за тако нешто би ми требало неколико интервјуа.


Хахахаха...уверен сам да је тако.Бежати између ваших играча са транспарентом  у рукама у ситуацији  када ни друштвено политичка клима није била баш сјајна,па ни мере безбедности,е то је требало видети.Како вам је уопште пало на памет да само вас четворица одете на такво гостовање и окачите транспарент.За тако нешто је баш требало имати муда?И још нешто...шта си радио на утакмици грчке фудбалске репрезентације с обзиром да си и тај догађај посетио?

Ми заправо нисмо бежали,већ је на првој утакмици група домаћих навијача покушала да нам отме транспарент.Момак са стране који је искочио је испустио платно,па смо срећомк у том комешању успели да га повратимо.Касније је интервенисала полиција пошто смо ушли у тунел и повадила пиштоље,да би спречила даљу ескалацију нереда.Истина нисмо очекивали да би се било шта могло догодити с обзиром да је кренуло свега нас четворица на пут.Сматрали смо да ће се домаћини (навијачи Панатенаикоса) држати навијачких кодекса и ''италијанског менталитета'' везан за ненападање слабијег противника, али изгледа да смо се зајебали.Фудбалска утакмица је била искушење сам за себе.Играли су домаћин Грчка и Немачка, и сад пошто су на билетарници милили да смо Немци,продали су нам карте за гостујући сектор где је стајали гомила немачких десничара,а ми замало да уђемо са грчким шаловима око врата које смо купили као сувенир.Чим сам то приметио,отишао сам до редара како би нас спровели до грчких навијача .Испоставило се да нас је командир полиције препознао са баскета ПАО-Басконија и пропустио до трибине где су Грци...али када смо ушли десила нам се још једна непријатност...екипа која је тамо стајала била је готово комплентно фашистичка.Склонили смо се од немачких десничара,да би дошли на трибину код грчких десничара...лудило...хахахаха.

Коз све ове године испоставило се да је група ''Indar Baskonia'' збратимљена са навијачком групом Фортитуда ''Fossa dei Leoni'' .Како је дошло до овог братства и да ли је оно још увек присутно?

До братимљења је дошло у ситуацији када је КК Фортитудо запао у озбиљне финансијске проблеме, а ''Fossa dei Leoni'' у још гору ситуацију,тако да нису имали средства која би им користила за даљи рад групе.Контакте смо почели да одржавамо средином 90-их када су наши чланови кренули да се дописују.Прво су нам они послали материјал и звали нас да посетимо Италију,да би ми њих неколико недеља касније угостили код нас, обезбедивши им трошкове гостовања у Ђирони са којом је Фортитудо играо итд..У сећању ће ми остати 2001 год. И гостовање њиховом вечитом ривалу КК Виртусу  клубу италијанске буржоазије.То је био мој први контакт са ''Fossa dei Leoni'' групом и могу да кажем да што се тиче и нас и њих пријатељство нераскидиво.


Ти си се ако се не варам толико везао за Болоњу да си једно време и живео тамо.Јесам ли у праву?

Да,радио сам и живео у Болоњи  око пола године.Наравно, ишао сам на утакмице са том екипом ,пристојно сам живео,али су настали проблеми везани за исти тај посао ,тако да сам био принуђен да се вратим назад.

Јеси ли ишао само на кошарку или и на фудбал?Знам за чувену трибину ФК Болоње ''Andrea Costa'' на којој се окупљају најватренији навијачи...

Повремено са посећивао трибину тј. ''Curva Andera Costa''.Имам доста пријатеља у групи ''Forever Ultras'' ,који су јако добри према мени,кад год је требало да се иде на неко гостовање они ме обавесте,а добио сам и позив да присуствујем вечери diffidatija.О)др5жавао сам контакте и са припадницима групе ''Freak Boys'' ,али знаш како било би претенциозно да себе окарактеришем  као ултраса Болоње.Наравно да симпатишем те људе,јер има доста тога што би могло да се исприча,рецимо у часопису ''Supertifo'' изашле су чак и фотографије ултраса Болоње са обележјима моје групе ''Indar Baskonia.''На гостовању Парми једна девојка је носила наш шал...дакле то су ствари које ме одушеве и много сам им захвалан због тога.Шал који су ми поклонили ''Forever Ultras''  брижљиво чувам и он за мене има посебну вредност.Алесио хвала  ти на поклону!

У потпуности те разумем.Curva Andrea Costa је трибина коју сам заволео чим сам упознао неке од ултраса  Болоње у Италији,а посебно након што сам одгледао филм ''Quanto siamo quelli chi siamo''.Реци ми по чему су слични град Виторија и Болоња,а по чему се разликују?

Доста сличности има између градова по питању начина живота,оба града имају кошаркашку традицију са ватреним навијачима и на крају крајева боје су нам исте.А што се разлика тиче види овако...навијачке масе у Италији су много веће,спортски догађаји повуку неупоредиво више људи ,то важи како у односу на Баскију,тако и у односу на остатак Шпаније.

Колико сам разумео ти си љубитељ свега онога што долази са простора бивше Југославије.Одакле та страст?Реци ми нешто о тамошњој сцени..


Ја сам заправо Југословен! Хахаха...не знам како је сва та страст кренула , само знам да када је рат на Косову почео,одлучио сам да истражим шта се заиста догодило.Веома је занимљива етничка помешаност на Балкану и када погледате културни идентитет ,његова рефлексија на ултра покрет и етничко-политички-историјски фактор игра огромну улогу у дефинисању пријатељства и анимозитета међу групама.Посетио сам све бивше републике СФРЈ (укључујући и покрајину косово и Метохију ), искористивши притом повољан тренутак да скокнем и до Абаније,односно Грчке.Мечеви на којима сам био Црвене звезде,Партизана,Војводине у Србији  (ове године је било згодних момената видети и македонски дерби као и грчки),оставили су огроман утисак на мене. Волим да путујем и истражујем навијачки покрет у другим земљама,тако да ћу једног дана можда издати и књигу чак и боље написану од оне Карлоса Вињаса хахахаха...

Хахахаха...сигуран сам да ћеш је написати и волео бих да је прочитам ако се будеш одлучио да је издаш.Ако се не варам у оквиру Југославије посебну наклоност си стекао према Србији?

Да , многи ме због тога третирају као четника хахахаха....Пази овако,ја заиста верујем да је српски народ племенит народ,који је константно кажњаван неправедно ,бомбардован,понижаван  и демонизован у јавности.Осећам искрену љубав према Србима ,волим њихов језик и ћирилично писмо.Београд је најлепши град у коме сам био, и сваки пут гледам да уграбим мало времена како би се поново вратио у Србију,да одгледам неку утакмицу и осетим атмосферу на трибинама.Народ је веома љубазан ,мада навијачи као навијачи могу да буду заиста незгодни у међусобним окршајима.


А што се идеолошких гледишта тиче,каква је опредељеност тамошњих навијачких група?

Па види овако,већина се сматра српским националистима.Код навијача Партизана сам видео нешто више левичара него код других,док сам на утакмици Црвене звезде уочио да једна од група носи амблем келтски крст (Red Devils / прим.прев),али генерално политичка питања се не постављају у оквиру Делија они су изнад таквих тривијалности.Једино можда навијачи ФК РАД и ''United Force''  која је повезана са тамошњом ''Blood and Honour'' секцијом се сматра екстремно десном групом,тако да их припадници осталих група називају фашистима.Да не заборавим да поменем  навијаче Војводине,у њиховој екипи има добар део оних који се смтарају антифашистима.Што се тиче осталих република бивше СФРЈ,од лево опредењених група се истичу ''Red Army'' навијачи ФК Вележа и ''Робијаши Зеница'' навијачи Челика који носе портрете Јосипа Броза Тита.Хрвати опет имају ту неку склоност ка десници и нацизму.

Веома сликовито си то описао.Јеси ли уморан да наставимо даље или да прекидамо?Имам још пар питања ,па ако ти треба одмор само реци?

Нема проблема питај шта год хоћеш,само ћеш морати да ми даш неки Red bull како би остао будан.


Хахахаха...Red bull сам престао да купујем још од оног момента када су преузели клуб из Салцбурга.По твом мишљењу која је сцена најатрактивнија у навијачким оквирима у Европи?И какво је твоје искуство што се репресије тиче,да ли је она иста у Баскији и остатку Шпаније у поређењу са Европом?

Па сад...пси су свуда исти и овде и у Кини.На Пиринејима су закони доста блажи на папиру него што је то случај на Апенинима.Овде не морате да идете у полицијску станицу  и потписујете да ћете се држати подаље од спортских догађаја,нити вам је забрањено гостовање док игра ваш клуб.У другим земаљама релаксиранија је атмосфера по питању коришћења пиротехнике и насиља генерално.Оно што је зачуђујуће је да Шпанија има релативно мали навијачки покрет,а да су закони увредљиво репресивни и произвољно се спроводе, да још нигде нисам видео такав системски притисак.На пример у Италији: ви тамо можете бити идентификовани преко снимка са видео камере постављене на трибинама и то вам може уништити живот.Овде се спроводе произвољна хапшења,снимци се монтирају и сви могу бити на удару.Замислите ситуацију у којој се навијач из иностранства жали на репресију у Шпанији.Репресивне методе се разликују,али подједнако слабе навијачки покрет.Поврх свега,навијач је друштвено незаштићен јер медији константно лепе етикету навијачима као особама без мозга,оправдавајући сваку акцију полиције на улици.Сцене које би  издвојио су источно-европске:Русија,Пољска,екс-југословенска,затим ту су свакако Грци и Турци...итд.

Шта мислиш о бандама које превише пажње придају моди?Ја лично сам гадљив на тако нешто.Радије би се облачио у Алкампу него што би фурао неке робне марке као да сам на модној писти.Шта мислиш о овоме?

Први  тзв. кежуали на нашој сцени били су ''Boixos Nois'' ,навијачи ФК Барселона и са својом одећом личили су на просјаке са улице.Касније се то изменило,али опет подвлачим,први и последњи прави кежуали  су били и остали они.Истина је да сам и ја један од оних који је терао моду (данас све мање и мање),мада респектујем оне који су спремни да одвајају од уста да би се лепо обукли.То је њихов избор,тако да ценим њихову оригиналност која даје смисао ономе што раде.Али постоје и неке ствари у којима се 100% слажем са тобом: прво...робна марка неће те учинити зајебанијим него што јеси и друго не видим смисао у томе да пљунем доста пара на гардеробу која ће после прве туче бити поцепана.Али добро и овде као и свуда у свету има набеђених ултраса  и кежуала који мисле да су нешто посебно ако набаце крпице или се хвале преко тастатуре.

Реци ми за крај и ово...идеш на фудбал,кошарку...а колико чујем момци из Виторије почели су да прате и хокеј?

Да, па хокеј је везан за северне и источне земље Европе,а постао је популаран и код нас с годинама.Има ту око 20-ак момака ентузијаста који прате локални хокејашки клуб.У последње време покушавамо да се организујемо на мало озбиљнијем нивоу.Направили смо транспаренте заставе,имамо и бубњеве које носимо на домаћим утакмицама.Као што рекох,доста је ту индивидуалаца који нису ни кошаркашки ни фудбалски навијачи,мада има пар оних који прате ФК Алавес.Мислим да је то веома интересантан пројекат за сам град.Тренутно се трудимо да анимирамо људе,јер у павиљону са око 500 људи атмосфера би могла да буде брутално добра.Слободно уносимо алкохол,а играчи нас цене јер смо радници као и они,а не на платном списку клуба.Важно је напоменути да нема толико полиције.Можда нисмо најбоље упознати са правилима игре,али свако ко се сматра навијачем и воли локални клуб је добродошао.Главни транспарент за хокеј ''Ultraiztozuak'' који смо сашили и сада га носимо на гостујућим мечевима.

Имаш ли нешто да кажеш за крај што те нисам питао?

Немам ништа да кажем,све честитке на магазину,веома је интересантан и има веома занимљив садржај.Поздрављам цео Ваљекас и хвала вам што сте ме интервјуисали.Велики поздрав од Ибајиа!


*превод интервјуа радио ''Црвени Скинхед''.Ибаи Требињо је наш дугогодишњи пријатељ који је својевремно долазио у Београд.Све заслуге по питању акција око Косова и Метохије,протеста  против НАТО-а и промовисања српско-баскијског пријатељства припадају њему и осталим члановима ''Indar Baskonia'' групе. 

понедељак, 10. април 2017.

СЛОБОДАН ПЕНЕЗИЋ КРЦУН (1918-1964)


Слободан Пенезић - Крцун (Ужице 2. јул 1918 - Шопић, код Лазаревца, 6. новембар 1964), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У периоду од 9. јуна 1962. до 6. новембра 1964. године обављао је функцију председника Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије.

Биографија

Рођен је 2. јула 1918. године у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. Као ученик, виших разреда, ужичке гимназије, преко литерарне дружине "Напредак", укључио се у рад омладинског револуционарног покрета.

Након матуре, 1937. године, отишао је у Земун, где је уписао Пољопривредни факултет. Посредовањем Добривоја Радосављевића, укључио се у рад студентског револуционарног покрета и фебруара 1939. године постао члан Комунистичке партије Југославије. Почетком 1940. године је постао секретар Партијског бироа у Земуну и члан Универзитетског комитета СКОЈ-а, а исте године, и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.

Народноослободилачка борба 



Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, га је затекао у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Ужицу је покушао да се пријави у војску, али је био одбијен. Када су Немци заузели Ужице, отишао је у Санџак, и ту је остао до краја априла 1941. године. У току маја успео је да се врати у Београд, где је добио задатак од Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију да се врати у Ужице и повеже се са тамошњом партијском организацијом КПЈ.

По задатаку Окружног комитета КПЈ за Ужице, у златиборском срезу је радио на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После формирања те чете, на позив Окружног комитета, отишао је у Штаб Ужичког партизанског одреда "Димитрије Туцовић", где је одређен за заменика политичког комесара Одреда. После ослобођења Ужица, сепрембра 1941. године, имао је задатак да у ослобођеном граду организује борбу против "пете колоне". Поред овога, радио је и на организовању "народне власти", организовању позадине и др. У ослобођеном Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године.

У село Радоињу, где се тада налазио Врховни штаб НОП одреда Југославије, стигао је 5. децембра 1941. године, и био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба. На тој дужности је остао све док је Врховни штаб боравио у ослобођеној Фочи. Приликом повлачења партизанских јединица из Санџака, јуна 1942. године, постао је руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић-Града, постао је заменик политичког комесара бригаде. Априла 1943. године, после смрти Алексе Дејовића, постављен је за политичког комесара бригаде.

Септембра 1943. године одређен је за политичког комесара Друге пролетерске дивизије, и с њом је учествовао у ослобађању Санџака. Са ове функције је смењен 7. децембра 1943. године, због пораза дивизије код Пријепоља. После тога, налазио се са Другом и Петом крајишком дивизијом, које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су од манастира Мораче, јуна 1944, отишли ​​на Вис.

На Вису, Крцун је изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Одељења за заштиту народа Србије. Са Виса је, почетком јула, отишао у Бари, а одатле је, с групом других руководилаца, авионом пребачен на ослобођену територију јужне Србије. Тамо је почео да ради на формирању првих организације Одељења за заштиту народа, а потом је прешао у ослобођено Ваљево, затим у Аранђеловац, па у Београд, где је постао начелник Одељења за заштиту народа Србије.

Један од највећих успеха службе коју је водио, било је хапшење Драже Михаиловића.

Послератна каријера 

После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвено-политичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. године обављао је дужност министра унутрашњих послова у првој, другој и трећој Влади Народне Републике Србије. Од 16. децембра 1953. био је потпредседник, а од 9. јун 1962. године председник Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Од новембра 1954. године био је члан Савезног извршног већа.

Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, а касније је у више сазива, биран за народног посланика Скупштине Србије и Савезне народне скупштине.

На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, изабран је за члана Централног комитета, а на Петом конгресу КПЈ израбран је за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Имао је чин генерал-пуковник у резерви.

Погибија и одликовања



Погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Тог дана, заједно са високим републичким функционерима - Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем, кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Према званичној истрази, његов нови аутомобил (непосредно пре удеса, додељен му је нов аутомобил) је током пљуска налетео на блато, услед чега је аутомобил проклизао и возач је изгубио контролу над возилом, које је затим слетело са пута и свом силином при брзини од 130 км / ч ударило у дрво. Заједно са Крцуном тада је погинуо Светолик Лазаревић Лаза. У аутомобилу је била и Олга Живковић.

Одмах после погибије, тела Слободана Пенезића Крцуна и Светолика Лазаревића Лазе, су била пренета у Београд и изложена у аули зграде Савезне скупштине, где су им бројне друштвено-политичке, борачке и војне делегације, као и грађани у мимоходу одлали почаст. Сахрањени су 8. новембра, један поред другог, у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Био је ожењен Грозданом Зином Белић-Пенезић, са којом је имао троје деце - синове Срђана и Рељу и ћерку Виду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су - Орден партизанске звезде са златним венцем и Орден заслуга за народ са златном звездом. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

Певач народне музике, Слободан Мулина, испевао је "Песму о Крцуну"


BELGRADE BOYS/НОВИ БЕОГРАД БЛОК 11ц







понедељак, 20. март 2017.

Хулигани Динамо Берлина: Гледали су на нас као на вандале са истока тајне службе 'Stasi'


На прелазу из двадесетог у двадесет и први век једно од главних обележја источно-немачке фудбалске сцене били су фудбалски хулигани.Истакнути члан банде и сведок тог времена, за портал 'Zeit Online' описује како су пљачкане продавнице ,демолирани читави квартови уз константне међусобне сукобе навијача.

У сезони 1990/91 немачка Оберлига доживела је фудбалску смрт.Али у колективном сећању људи са Истока она није остала по врсним фудбалерима какви су Замерс,Томс,Кирстенс...убијена је воља код искрених заљубљеника да прате овај спорт ,имајући у виду новинске наслове где се говорило о дивљању хулигана,опљачканим и девастираним продавницама,као и покушајима полиције да спречи веће нереде.Такође, фудбалска асоцијација Немачке била је беспомоћна било шта да уради.Примера ради, међународна утакмица Немачке Демократске Републике и Савезне Републике Немачке  која је планирана за средину новембра 1990 године, отказана је из безбедносних разлога.Посебно насилна фракција ФК Берлина (бивши BFC Dynamo) утицала је читаве сезоне  на анархију у источном делу града,коју је описивао Херибер Фасбендер у својим репортажама, шаљући застрашујућу слику у домове престрављених западно-немачких породица.

''Без сваке сумње навијачи из Источне Немачке су били далеко испред осталих након уједињења државе.Нико на Западу није могао да парира овим групама и такво стање се одржало доста дуго.Код куће смо се осећали поприлично комфорно.Слабо организованој и изнуреној полицији на Истоку много муке је требало да заузда хулигане у беспоштедном уличном рату''.

Том је био активан члан фудбалске банде.Он и даље повремено посећује свог клуба BFC Dynamo,који је накратко мењао назив у ФК Берлин 19. Фебруара 1990 год,али је поново враћено старо име 1999 године.Он данас живи у предграђу престонице и запослен је на извршним пословима у оквиру једне приватне компаније.


''Утакмице BFC Dynama сам почео да посећујем од своје пете године.Отац ме је водио од малих ногу на стадион.Већ са тринаест, а тоје било 1983 год , са својим друговима оснивам навијачку групу која по први пут одлази на гостовање у Магдебург.Након уједињења клубови са Запада су били превише јаки за источно-немачке,тако да је било кристално јасно да нећемо освојити трофеј у скорије време.Многи су се посветили неким другим стварима у животу,оставили фудбалске утакмице за собом и отишли да раде у Западну Немачку.Када су се вратили назад да посете породицу и пријатеље,донели су са собом специфичан стил одевања који смо сви радо прихватили.Биле су то све саме брендиране марке,кежуал стил какав се могао видети још само у Енглеској.Рецимо комплет гардероба коју смо носили тог дана кретала се у вредности од 500-1000 марака: Best Company,Iceberg,Adidas,јакне Diesel, делимично и Stone Island.

Имао сам по неколико опегланих кошуља спремљених за утакмицу

Морали сте да смислите како да на лак начин набавите гардеробу.Било је људи који су извлачили ствари са амбалажом из камиона.Касније смо сву гардеробу продавали за трећину колико је износила стварна цена.Међутим постојали су и други начини – скидали смо је са полица бутика пре и после утакмица на којима смо гостовали.У сећању ми је остала Прашка улица у Дрездену.Чим сте у већој групи, довољно је да уђете у продавницуи изађете непримећени са оним што сте намеравали да узмете.Наравно после можете да се ''оправдате'' како сте заборавили да платите.Или замислите ситуацију када вам улети преко сто људи у продавницу електричних уређаја.Не прође ни пар минута,а ви видите истих тих сто људи ван и свако од њих држи по неки уређај у рукама. Није било никаквог насиља у свему овоме.Једино што би понекад били замаскирани са шалом преко уста и Ray-Ban наочарима на очима.У то време постали су модерни и тзв. лепршави шушкавци.Свако од нас их је имао.Уколико их нисте навукли на себе,могли сте да их вежете око струка,што је у комбинацији са Diesel Jeansom давало добру комбинацију.

У иностранство смо ишли возом углавном,јер свега неколико људи из групе је возило комфорне аутомобиле са Запада.И поред свега, није нам представљао проблем да путујемо где год пожелимо,обилазимо градове и радимо шта хоћемо.Њихова полиција нам није правила проблеме,према њој смо имали нула поштовања.Али треба бити искрен и рећи да је доста старијих навијача и даље зазирало од агената Немачке Демократске Републике који су рехабилитовани,или су и даље држали полуге власти у оквиру новог прекомпонованог режима.

Ја лично никада нисам имао никаквих сукоба са органима реда у Немачкој Демократској Републици, други јесу па сам тако у више наврата 1990-е видео како пендрецима туку малолетне навијаче BFC Dynama.Спонтаних туча навијача је било у два наврата,сећам се да су ми тада другари из групе чували леђа,али договорени сусрети почињу тек након 1992/93.Врло добро се сећам једне на језеру Шлахтензе BFC Dynamo против Хамбурга и Хановера.Источно-немачка банда је добила ову тучу и то се наставило скоро наредних двадесет година.

Бренд смртоносних уличних бораца



Године 1990,нисмо имали озбиљнијих опонената на Истоку.Често смо одлазили у скинхед клубове,како би пронашли већу групу људи која би можда могла да нам парира.Исто тако на 1. мајским демонтрацијама у Крајцбергу увек бисмо били у првим редовима када би избијали нереди.Сви су тада тренирали,били фит и у форми,али не као данас када имате ове модерне навијаче из теретана сраслих са боксерским врећама на леђима.За нашу групу је могло да се каже да је била бренд смртоносних уличних бораца 100% посвећених BFC Dynamu.Остали су гледали на нас као на вандале са истока Немачке који су бодрили омражени комунистички клуб тајне службе 'Stasi'.Али у једном тренутку смо стали,прекомпоновали се,окренули други лист.Наша појава је привукла  многе младе људе,који су по сваку цену желели да стекну имиџ жестоких момака.Направила се права правцата џунгла,јер је од оних стотинак људи, група нарасла на преко хиљаду.Нама је то свакако одговарало,тако да смо ми старији момци у тридесетим предводили млађе,едукујући их шта значи бити навијач BFC Dynama.

Замислите сад ситуацију када имате хиљаду лудака,ниједан није носио шал,негде у Саксонији како руше све пред собом.Знам људе који су се снабдели читавим покућством на таквим гостовањима.Буквално би долазили са комбијем испред продавница,погледали би на списак шта им треба,убацили у гепек и одвозили би се даље.На неким путовањима се на пример поделимо у две групе.Једна оде на пумпу, друга у продавницу,све је било на изволте.Нисмо знали од толико ствари шта да узмемо,па покупимо и нека срања која нам и не требају.Радници су се обично сакривали,покупе готовину из касе и притаје се док фрка не прође.То су ствари о којима се мање више све зна, а због којих никада нисмо процесуирани.

Једно време навијачи BFC Dynama гајили су пријатељске односе са Бохумом,појединцима који су навијали за Херту,али све је то било безначајно.У Брауншвајг смо једном кренули са 80-ак људи,видео сам тада по први пут како је неко убризгао хероин у себе.Морам да нагласим да се у мојој групи није благонаклоно гледало на дрогу и алкохол.Међу нама је постојало правило: Уколико знамо да ће бити фрке на утакмици,није било опијања!

А онда смо тих фамозних 90-их по први пут пробали џоинт,убрзо су уследили спид и екстази које су скоро сви конзумирали,да би на крају побројане опијате заменили кокаином.Треба имати у виду да је тада завладала ера техно музике и да смо викенде проводили по градским подрумима где су се одржавале рејв журке.Наравно да нисмо занемарили утакмице.Најчешће песме су нам биле : ''Сви су ту, сви су ту осим Ериха Хонекера'' (Ерих Хонекер бивши председник Немачке Демократске Републике),  као и она ''Ко је наш вођа,ко је наш вођа?Ерих Милке!'' (Ерих Милке први човек тајне службе 'Stasi').Такав наш репертоар је провинцијалце остављао без текста.Било је заиста забавно гледати њихове избезумљене фаце док су се провокативне песме ориле из хиљаде грла.

Најуже језгро групе је чинило око 150-200 људи и морам да нагласим да нико од нас није био радикално десно орјентисан како већина медија тврди.Тачно је да су партије NPD,Национална Алтеранатива и Републиканци покушавали да нас регрутују и да смо два-три пута били пред зградама  Lichtenberger Weitlingsrasse које окупирала Национална Алтернатива,како би стали на црту левичарима којих се појавило преко 10.000,али исто тако је било и 1.мајских демонстрација на којима смо каменовали пандуре,а да су заједно са нама раме уз раме стајали аутономисти и анархо групе.Ништа чудно када је реч о насилним протестима.

Викендом кад год би BFC Dynamo  играо код куће,имали смо својеврсни  ритуал да се по завршетку утакмице упутимо ка Senefelder Platzu и нападнемо сквотере.Спремно су нас чекали,знали су да се бију и морам да признам да смо у више наврата имали гадне повреде у окршајима са њима.Нису ти сукоби имали никакве везе са политичким ставовима на релацији левица-десница,већ су то биле туче са много адреналина и било је стварно кул.

Умро је истог тренутка

Левичаре међу навијачима BFC Dynama могли сте да избројите на прсте једне руке,али нама је било драго што смо функционисали компактна заједница,што смо рецимо сваког јутра заједно ишли у локалну цркву у Источном Берлину,где су млади ђакони отварали врата за све људе,па били то панкери,скинхеди,сквотери или хулигани.Сјајно смо се проводили на заједничким прославама.Пошто се појављују разне спекулације у јавности коју то нарочито занима,рећи ћу да су политички ставови наше групе били,а и данас су, идеје десног центра са извесном дозом неповерења према странцима,и то не према свима,већ одређеним етничким групама.

3. новембра 1990 године навијач Мајк Поли упуцан је од стране полиције у Лајпцигу.Метак калибра девет милиметара прошао је кроз горњи део тела,оштетио аорту,тако да је умро истог тренутка.Још једна особа такође је задобила тешке повреде главе и борила се за живот.Сви су упознати са догађајима и последицама на мечу између FC Sachsen Leipziga и BFC Dynama.Пре него што је полиција интервенисала, избили су жестоки сукоби навијача два клуба.Наш тим је носио назив ФК Берлин,али ми то име никада нисмо прихватили већ смо бодрили BFC Dynamo.Е сад како је заправо започео сукоб...најпре неколико стотина Берлинаца је већ било на трибинама,али је командир полиције Лајпцига изненада одлучио да одбије да пусти на стадион остале навијаче нашег клуба без обзира имају ли они карту или немају,што је и довело до ескалације насиља.

Оних 500 људи унутра истрчало је напоље да би помогло својим друговима да уђу,дошло је до гурања,тако да је полиција испалила сузавац и кренула пендрецима на нас мислећи да Динамови навијачи желе да се обрачунају са домаћинима из Саксоније.У једном тренутку нова група навијача је пристизала са железничке станице у Лајпцигу,полиција је помислила да је хулигани опкружују па је и ту настала паника која је довела до тога да командири издају наредбу о употреби пиштоља.Многи од оних обичних људи који су касније сведочили о инцидентима,тврдили су да је ватрено оружје у таквој ситуацији било претерано и да је све могло да се реши на мирнији начин.

Органи реда су саопштили да је то био чин самоодбране



На крају утакмице бес и мржња су кренули да извиру из нас.Прокључали смо јер је двоје људи изгубило живот.Како смо излетели на улицу,зауставили смо први трамвај,избацили возача напоље  и преусмерили га ка центру оштећијући паркиране аутомобиле уз пут.Више полицијских возила је било запаљено,а једна издвојена група је почела да ломи излоге и пљачка продавнице,тако да је у Лајпцигу завладао потпуни хаос.Органи реда су после неког времана успели да нас групишу и потисну до железничке станице,пуцајући у ваздух како би нас заплашили.

Међутим један од залуталих пројектила је направио рикошет,погодио нашег момка испод левог ока и ту се заглавио.Сва срећа да није искрварио до смрти,јер су улице биле закрчене,па је неким чудом успешно превезен до универзитетске клинике на време.Тамо га је оперисао искусан хирург,спасао му је живот у последњем тренутку,док су ови из полиције дрско остали при свом ставу да су нам циљали у ноге и то ни мање ни више него у самоодбрани.Револвераши из полиције за своја дела никада нису одговарали пред судом,процеси су заустављени, а да се цела прича претворила у трагикомедију најбоље вам говори податак да је повређени момак након једногодишњег опоравка био дужан неколико пута да даје изјаву у станици,јер је ни мање ни више означен као коловођа.Срећа у несрећи је да су оптужбе против њега одбачене.

Убрзо је организован комеморативни марш за убијеног Мајка Полија,као и сахрана.Док смо пролазили поред Senefelder Platza,прикључили су нам се наши заклети непријатељи левичари из сквотова који су такође носили плакате за Мајка Полија.Кад год је требало да имамо акцију против полиције,солидарисали смо се једни са другима,а онда пар недеља касније све се одвијало по старом.Окупили би смо се испред њихових зграда и чекали их са каменицама у рукама.


На гостовању у Јени у наставку сезоне имали смо доста ухапшених.Пре саме утакмице разјурили смо домаће навијаче у два сектора пред капијама трибине.Акција је била више него успешна,пар стотина хулигана је рушило све пред собом,чак се и неколико пандура нашло на земљи.Још један хајлајт десио се на мечу против Ханзе из Роштока.Натрпали смо се у специјалан воз,мислим да нас је било око шест стотина.Полиција је имала намеру да нас спроведе до стадиона као и обично,али ми нисмо прихватили њихове инструкције ,већ смо желели да направимо неки круг по граду покупивши сухомеснате производе уз пут.Најсмешније од свега је што су нам се ту придружили пси луталице које је вероватно привукао мирис меса, па су почели да кидишу на вучијаке из пандурских редова.Једва су успели да их се отарасе!

Након утакмице посетили смо још неколико продавница,али на самој станици у повратку избила је серија жешћих окршаја са полицијом.Воз је затим заустављен Лихтенбергу од стране органа реда и то ових из Западне Немачке,који су сатима чешљали по преградама у купеима,нашавши том приликом гомилу крадене робе.Као што смо и могли да претпоставимо доста људи је ухапшено због насилничког понашања и крађе,тако да је ово била једна од организованијих полицијских акција против наше групе која је оставила далекосежне последице.

Сезона се ближила крају,али ми смо и даље имали шансу да се квалификујемо за улазак Немачку ll  лигу.После дуго времена поново смо се срели са нашим старим ривалима Union Berlinom.Није их било превише на утакмици,али с обзиром да су им се придружили навијачи BSC Hertha,на први поглед је изгледало да ће бити густо.У сваком случају сјурили смо се са пар стотина људи кроз главни улаз гостујућег сектора право на Унионисте и Хертине навијаче који су поскакали са својих места.Ако се добро сећам,јурњава за њима по целом стадиону и батине које су добили,биле су један од њихових већих пораза икада.



Да су само знали шта сам радио викендом пребледели би



Цела екипа BFC Dynama испратила је финале светског првенства у Лустагартену,након кога смо се упутили у Источни Берлин како би прославили победу.За ову утакмицу сакупили смо  групу од преко 70 скинхеда.Били су заиста глупи до зла бога према неким нашим критеријумима,али добра ствар код скинхеда је што су показивали ратоборност ,што се нису склањали пред сквотерима у Senefelder Platzu када би избијали нереди,дакле имали су петљу као што сам и раније поменуо.Има један занимљив догађај везан за скинхеде;током неког уличног сукоба,искористили су прилику и разбили излоге на златари,почистивши сав накит у великим торбама.Остатак екипе је интервенисао рекавши им да одбаце торбе,јер нисмо били ту због криминала већ уличних нереда,а торбе које су вукли са собом су нас само успоравале док смо бежали од полиције.

У школи, а касније и на послу упознао сам заиста пријатне и добре људе.Сваког понедељка када би дошао на посао,у канцеларији би се повели разговори како је ко провео викенд,па су тако неки препричавали догађаје са рођендана,како су били код родитеља на ручку, родбине...а ја сам само ћутао,загонетно се смешкајући уз помисао: ''Ех да знате где сам ја био за викенд и шта сам радио,пребледели би''.Мада касније се и прочуло да идем на утакмице,али се ништа није променило у односу мојих колега према мени.Једноставно имао сам добар посао и нисам желео да се непримерено понашам кршећи радну дисциплину током недеље.Али викендом,то је била друга прича.Наставио сам дуго година да посећујем утакмице живећи двоструки живот.
Нисам имао породицу у том периоду,били смо зајебани,мењали смо нон стоп жене.Ако је неко од нас и имао хомосексуалних склоности,није се усуђивао то јавно да каже.Једноставно бити навијач и хомосексуалац није ишло једно са другим.Додуше дешавало се да смо једни друге љубили у ћелаве главе,тукли смо се заједно,излазили заједно,једни другима чували леђа и све је то разумљиво,јер се међу нама створила та нека физичка другарска блискост.Данас живим у срећном браку,имам породицу,али ми и даље недостају та времена понекад.Тренутно ми је у телефонском именику забележено бар двадесет бројева мојих најбољих пријатеља из тог периода.Оно што сигурно знам је да ако би било кога од њих окренуо и тражио помоћ,тај би се у року од десет минута створио пред мојим вратима са питањем: ''Јел ти нешто треба,где идемо?''

*Према протоколу уредника право име навијача BFC Dynama је промењено из разумљивих разлога.

уторак, 14. март 2017.

Арсенал Тула - Зенит Санкт Петeрбург 2015/2016


Кореографија навијача Зенита из Санкт Петербурга посвећен Тањи Савичевој и њеним записима током Другог светског рата за време опсаде Лењинграда.Више о овој храброј совјетској девојчици у даљем тексту:

Тања Савичева

Татјана Николајевна Савичева (рус. Татьяна Николаевна Савичева, 23. јануар 1930 — 1. јул 1944), познатија као Тања Савичева (рус. Таня Савичева), била је совјетска девојчица позната због опсаде Лењинграда током Другог светског рата. Датуме смрти њених вољених записала је у облику дневника од девет страница, у свесци своје старије сестре Нине.

Пре рата

Рођена 23. јануара 1930, Татјана је била најмлађа ћерка у породици пекара Николаја Родионовича Савичевог и шваље Марије Игнатијевне Савичеве. Отац јој је умро кад је имала шест година, па јој је мајка остала сама са петоро деце — девојчицама Тањом, Евгенијом (Жењом) и Нином и дечацима Михаилом (Мишом) и Леонидом (Љоком).

Савичеви су планирали да лето 1941. проведу у селу, али их је напад на Совјетски Савез 22. јуна у томе спречио. Сви сем Мише, који је раније отишао, одлучили су да остану у Лењинграду. Породица је потпомагала совјетску војску — Марија је шила униформе, Љока је радио као пројектант у министарству ратне морнарице, Жења у фабрици муниције, Нина на изградњи градске одбране, а ујаци Васја и Љоша у противваздушној одбрани. Тања, која је тада имала 11 година, ископавала је ровове.

Тањин дневник

Неколико дана након што се Нина једноставно није вратила са посла, мајка је Тањи дала Нинину свеску. Њу је Тања користила да започне мали дневник. Раније, Тања је имала прави, обимнији дневник, али га је спалила када ничега другог није имало за огрев. Сваки дан, Жења је устајала пре зоре. Ходала је неколико километара до фабрике у којој је производила нагазне мине радећи у две смене. Сем тога, донирала је крв. Услед свега тога, њено тело је ослабило, па је умрла у фабрици 28 децембра 1941. Тањина бака Евдокија Григоријевна умрла је 25. јануара 1942. Брат Љока умире 17. марта. Ујаци, које је звала деде, такође су умрли — Васја 13. априла, а Љоша 10 маја. Последња је умрла мајка — 13. маја. Тања је остала сама.



«Женя умерла 28 декабря в 12 часов утра, 1941 г.»
«Бабушка умерла 15 января в 3 часа дня, 1942 г.»
«Лёка умер 17 марта в 5 часов утра, 1942 г.»
«Дядя Вася умер 13 апреля в 2 часа ночи, 1942 г.»
«Дядя Лёша 10 мая в 4 часа дня, 1942 г.»
«Мама — 13 мая в 730 утра 1942 года.»
«Савичевы умерли.» «Умерли все.» «Осталась одна Таня.»

Болест и смрт

Августа 1942, Тања је постала једна од 140 деце спашених из Лењинграда и доведених у село Красни Бор. Сви су преживели сем ње. Анастасија Карпова, учитељица у тамошњем сиротишту, послала је писмо Тањином брату Михаилу, који је био ван Лењинграда: Тања је жива, али не изгледа здраво. Доктор, који ју је скорије посетио, каже да је веома болесна. Потребни су јој одмор, посебна нега, добра исхрана, боље окружење и, пре свега, мајчинска брига. Маја 1944, услед погоршања стања, Тања је послата у болницу у селу Шатки, где је умрла месец дана касније, 1. јула, услед цревне туберкулозе.

Завештање

Током нирнбершких суђења, један од докумената која су представили савезнички тужиоци наводно је била и свеска која је припадала Тањи. Међутим, ова тврдња није потврђена. Разлог за сумњу је тај што би дневник остао у архиву суда да је коришћен као доказ.

Нина и Михаил су се вратили у Лењинград након рата. Михаил је за време рата био у селу, а Нина се није вратила кући не зато што је умрла, како су Савичеви мислили, већ зато што је, као узорна радница, хитно пребачена до Ладошког језера и евакуисана. Данас је оригинал Тањиног дненвика изложен у Лењинградском историјском музеју, а једина копија на Спомен гробљу Пискарјовскоје.

Тања и њен дневник постали су симбол опсаде Лењинграда у послератном Совјетском Савезу. Маја 1972, откривен је њен споменик у Шаткију, који је касније проширен на меморијални комплекс. Сем тога, астероид откривен 1960. назван је 2127 Тања.Мика Антић је написао прозу „Један изгубљени рандеву“ инспирисан Тањиним дневником.