На
прелазу из двадесетог у двадесет и први век једно од главних обележја
источно-немачке фудбалске сцене били су фудбалски хулигани.Истакнути члан банде
и сведок тог времена, за портал 'Zeit Online' описује како су пљачкане продавнице ,демолирани читави
квартови уз константне међусобне сукобе навијача.
У сезони
1990/91 немачка Оберлига доживела је фудбалску смрт.Али у колективном сећању
људи са Истока она није остала по врсним фудбалерима какви су
Замерс,Томс,Кирстенс...убијена је воља код искрених заљубљеника да прате овај
спорт ,имајући у виду новинске наслове где се говорило о дивљању
хулигана,опљачканим и девастираним продавницама,као и покушајима полиције да спречи
веће нереде.Такође, фудбалска асоцијација Немачке била је беспомоћна било шта
да уради.Примера ради, међународна утакмица Немачке Демократске Републике и
Савезне Републике Немачке која је
планирана за средину новембра 1990 године, отказана је из безбедносних
разлога.Посебно насилна фракција ФК Берлина (бивши BFC Dynamo) утицала
је читаве сезоне на анархију у
источном делу града,коју је описивао Херибер Фасбендер у својим репортажама,
шаљући застрашујућу слику у домове престрављених западно-немачких породица.
''Без
сваке сумње навијачи из Источне Немачке су били далеко испред осталих након
уједињења државе.Нико на Западу није могао да парира овим групама и такво стање
се одржало доста дуго.Код куће смо се осећали поприлично комфорно.Слабо
организованој и изнуреној полицији на Истоку много муке је требало да заузда
хулигане у беспоштедном уличном рату''.
Том је
био активан члан фудбалске банде.Он и даље повремено посећује свог клуба BFC
Dynamo,који је накратко мењао назив у ФК Берлин 19. Фебруара 1990 год,али је
поново враћено старо име 1999 године.Он данас живи у предграђу престонице и
запослен је на извршним пословима у оквиру једне приватне компаније.
''Утакмице
BFC Dynama сам почео да посећујем од своје пете године.Отац ме је водио од
малих ногу на стадион.Већ са тринаест, а тоје било 1983 год , са својим
друговима оснивам навијачку групу која по први пут одлази на гостовање у
Магдебург.Након уједињења клубови са Запада су били превише јаки за
источно-немачке,тако да је било кристално јасно да нећемо освојити трофеј у
скорије време.Многи су се посветили неким другим стварима у животу,оставили
фудбалске утакмице за собом и отишли да раде у Западну Немачку.Када су се
вратили назад да посете породицу и пријатеље,донели су са собом специфичан стил
одевања који смо сви радо прихватили.Биле су то све саме брендиране
марке,кежуал стил какав се могао видети још само у Енглеској.Рецимо комплет
гардероба коју смо носили тог дана кретала се у вредности од 500-1000 марака:
Best Company,Iceberg,Adidas,јакне Diesel, делимично и Stone Island.
Имао сам
по неколико опегланих кошуља спремљених за утакмицу
Морали
сте да смислите како да на лак начин набавите гардеробу.Било је људи који су
извлачили ствари са амбалажом из камиона.Касније смо сву гардеробу продавали за
трећину колико је износила стварна цена.Међутим постојали су и други начини –
скидали смо је са полица бутика пре и после утакмица на којима смо гостовали.У
сећању ми је остала Прашка улица у Дрездену.Чим сте у већој групи, довољно је
да уђете у продавницуи изађете непримећени са оним што сте намеравали да
узмете.Наравно после можете да се ''оправдате'' како сте заборавили да
платите.Или замислите ситуацију када вам улети преко сто људи у продавницу
електричних уређаја.Не прође ни пар минута,а ви видите истих тих сто људи ван и
свако од њих држи по неки уређај у рукама. Није било никаквог насиља у свему
овоме.Једино што би понекад били замаскирани са шалом преко уста и Ray-Ban
наочарима на очима.У то време постали су модерни и тзв. лепршави шушкавци.Свако
од нас их је имао.Уколико их нисте навукли на себе,могли сте да их вежете око
струка,што је у комбинацији са Diesel Jeansom давало добру комбинацију.
У
иностранство смо ишли возом углавном,јер свега неколико људи из групе је возило
комфорне аутомобиле са Запада.И поред свега, није нам представљао проблем да
путујемо где год пожелимо,обилазимо градове и радимо шта хоћемо.Њихова полиција
нам није правила проблеме,према њој смо имали нула поштовања.Али треба бити
искрен и рећи да је доста старијих навијача и даље зазирало од агената Немачке
Демократске Републике који су рехабилитовани,или су и даље држали полуге власти
у оквиру новог прекомпонованог режима.
Ја лично
никада нисам имао никаквих сукоба са органима реда у Немачкој Демократској
Републици, други јесу па сам тако у више наврата 1990-е видео како пендрецима
туку малолетне навијаче BFC Dynama.Спонтаних туча навијача је било у два
наврата,сећам се да су ми тада другари из групе чували леђа,али договорени
сусрети почињу тек након 1992/93.Врло добро се сећам једне на језеру Шлахтензе BFC
Dynamo против Хамбурга и Хановера.Источно-немачка банда је добила ову тучу и то се наставило скоро
наредних двадесет година.
Бренд смртоносних уличних бораца
Године
1990,нисмо имали озбиљнијих опонената на Истоку.Често смо одлазили у скинхед
клубове,како би пронашли већу групу људи која би можда могла да нам парира.Исто
тако на 1. мајским демонтрацијама у Крајцбергу увек бисмо били у првим редовима
када би избијали нереди.Сви су тада тренирали,били фит и у форми,али не као
данас када имате ове модерне навијаче из теретана сраслих са боксерским врећама
на леђима.За нашу групу је могло да се каже да је била бренд смртоносних
уличних бораца 100% посвећених BFC Dynamu.Остали су гледали на нас као на вандале са
истока Немачке који су бодрили омражени комунистички клуб тајне службе
'Stasi'.Али у једном тренутку смо стали,прекомпоновали се,окренули други
лист.Наша појава је привукла многе младе
људе,који су по сваку цену желели да стекну имиџ жестоких момака.Направила се
права правцата џунгла,јер је од оних стотинак људи, група нарасла на преко
хиљаду.Нама је то свакако одговарало,тако да смо ми старији момци у тридесетим
предводили млађе,едукујући их шта значи бити навијач BFC Dynama.
Замислите сад ситуацију када имате хиљаду лудака,ниједан није
носио шал,негде у Саксонији како руше све пред собом.Знам људе који су се
снабдели читавим покућством на таквим гостовањима.Буквално би долазили са
комбијем испред продавница,погледали би на списак шта им треба,убацили у гепек
и одвозили би се даље.На неким путовањима се на пример поделимо у две
групе.Једна оде на пумпу, друга у продавницу,све
је било на изволте.Нисмо знали од толико ствари шта да узмемо,па покупимо и
нека срања која нам и не требају.Радници су се обично сакривали,покупе готовину
из касе и притаје се док фрка не прође.То су ствари о којима се мање више све
зна, а због којих никада нисмо процесуирани.
Једно
време навијачи BFC Dynama гајили су пријатељске односе са Бохумом,појединцима који су навијали за
Херту,али све је то било безначајно.У Брауншвајг смо једном кренули са 80-ак
људи,видео сам тада по први пут како је неко убризгао хероин у себе.Морам да
нагласим да се у мојој групи није благонаклоно гледало на дрогу и алкохол.Међу
нама је постојало правило: Уколико знамо да ће бити фрке на утакмици,није било
опијања!
А онда
смо тих фамозних 90-их по први пут пробали џоинт,убрзо су уследили спид и
екстази које су скоро сви конзумирали,да би на крају побројане опијате заменили
кокаином.Треба имати у виду да је тада завладала ера техно музике и да смо
викенде проводили по градским подрумима где су се одржавале рејв журке.Наравно
да нисмо занемарили утакмице.Најчешће песме су нам биле : ''Сви су ту, сви су
ту осим Ериха Хонекера'' (Ерих Хонекер бивши председник Немачке Демократске
Републике), као и она ''Ко је наш
вођа,ко је наш вођа?Ерих Милке!'' (Ерих Милке први човек тајне службе
'Stasi').Такав наш репертоар је провинцијалце остављао без текста.Било је
заиста забавно гледати њихове избезумљене фаце док су се провокативне песме
ориле из хиљаде грла.
Најуже
језгро групе је чинило око 150-200 људи и морам да нагласим да нико од нас није
био радикално десно орјентисан како већина медија тврди.Тачно је да су партије
NPD,Национална Алтеранатива и Републиканци покушавали да нас регрутују и да смо
два-три пута били пред зградама
Lichtenberger Weitlingsrasse које окупирала Национална Алтернатива,како
би стали на црту левичарима којих се појавило преко 10.000,али исто тако је
било и 1.мајских демонстрација на којима смо каменовали пандуре,а да су заједно
са нама раме уз раме стајали аутономисти и анархо групе.Ништа чудно када је реч
о насилним протестима.
Викендом
кад год би BFC Dynamo играо код
куће,имали смо својеврсни ритуал да се
по завршетку утакмице упутимо ка Senefelder Platzu и нападнемо сквотере.Спремно
су нас чекали,знали су да се бију и морам да признам да смо у више наврата
имали гадне повреде у окршајима са њима.Нису ти сукоби имали никакве везе са
политичким ставовима на релацији левица-десница,већ су то биле туче са много
адреналина и било је стварно кул.
Умро је истог тренутка
Левичаре
међу навијачима BFC Dynama могли сте да избројите на прсте једне руке,али нама
је било драго што смо функционисали компактна заједница,што смо рецимо сваког
јутра заједно ишли у локалну цркву у Источном Берлину,где су млади ђакони
отварали врата за све људе,па били то панкери,скинхеди,сквотери или
хулигани.Сјајно смо се проводили на заједничким прославама.Пошто се појављују
разне спекулације у јавности коју то нарочито занима,рећи ћу да су политички ставови наше
групе били,а и данас су, идеје десног центра са извесном дозом неповерења
према странцима,и то не према свима,већ одређеним етничким групама.
3.
новембра 1990 године навијач Мајк Поли упуцан је од стране полиције у
Лајпцигу.Метак калибра девет милиметара прошао је кроз горњи део тела,оштетио
аорту,тако да је умро истог тренутка.Још једна особа такође је задобила тешке
повреде главе и борила се за живот.Сви су упознати са догађајима и последицама
на мечу између FC Sachsen Leipziga и BFC Dynama.Пре него што је полиција
интервенисала, избили су жестоки сукоби навијача два клуба.Наш тим је носио
назив ФК Берлин,али ми то име никада нисмо прихватили већ смо бодрили BFC
Dynamo.Е сад како је заправо започео сукоб...најпре неколико стотина Берлинаца
је већ било на трибинама,али је командир полиције Лајпцига изненада одлучио да
одбије да пусти на стадион остале навијаче нашег клуба без обзира имају ли они
карту или немају,што је и довело до ескалације насиља.
Оних 500
људи унутра истрчало је напоље да би помогло својим друговима да уђу,дошло је
до гурања,тако да је полиција испалила сузавац и кренула пендрецима на нас
мислећи да Динамови навијачи желе да се обрачунају са домаћинима из Саксоније.У
једном тренутку нова група навијача је пристизала са железничке станице у Лајпцигу,полиција
је помислила да је хулигани опкружују па је и ту настала паника која је довела
до тога да командири издају наредбу о употреби пиштоља.Многи од оних обичних
људи који су касније сведочили о инцидентима,тврдили су да је ватрено оружје у
таквој ситуацији било претерано и да је све могло да се реши на мирнији начин.
Органи реда су саопштили да је то био чин
самоодбране
На крају
утакмице бес и мржња су кренули да извиру из нас.Прокључали смо јер је двоје
људи изгубило живот.Како смо излетели на улицу,зауставили смо први
трамвај,избацили возача напоље и
преусмерили га ка центру оштећијући паркиране аутомобиле уз пут.Више
полицијских возила је било запаљено,а једна издвојена група је почела да ломи
излоге и пљачка продавнице,тако да је у Лајпцигу завладао потпуни хаос.Органи
реда су после неког времана успели да нас групишу и потисну до железничке
станице,пуцајући у ваздух како би нас заплашили.
Међутим
један од залуталих пројектила је направио рикошет,погодио нашег момка испод
левог ока и ту се заглавио.Сва срећа да није искрварио до смрти,јер су улице
биле закрчене,па је неким чудом успешно превезен до универзитетске клинике на
време.Тамо га је оперисао искусан хирург,спасао му је живот у последњем
тренутку,док су ови из полиције дрско остали при свом ставу да су нам циљали у
ноге и то ни мање ни више него у самоодбрани.Револвераши из полиције за своја
дела никада нису одговарали пред судом,процеси су заустављени, а да се цела
прича претворила у трагикомедију најбоље вам говори податак да је повређени
момак након једногодишњег опоравка био дужан неколико пута да даје изјаву у
станици,јер је ни мање ни више означен као коловођа.Срећа у несрећи је да су
оптужбе против њега одбачене.
Убрзо је
организован комеморативни марш за убијеног Мајка Полија,као и сахрана.Док смо
пролазили поред Senefelder Platza,прикључили су нам се наши заклети
непријатељи левичари из сквотова који су такође носили плакате за Мајка Полија.Кад год је требало да имамо акцију
против полиције,солидарисали смо се једни са другима,а онда пар недеља касније
све се одвијало по старом.Окупили би смо се испред њихових зграда и чекали их
са каменицама у рукама.
На
гостовању у Јени у наставку сезоне имали смо доста ухапшених.Пре саме утакмице
разјурили смо домаће навијаче у два сектора пред капијама трибине.Акција је
била више него успешна,пар стотина хулигана је рушило све пред собом,чак се и
неколико пандура нашло на земљи.Још један хајлајт десио се на мечу против Ханзе
из Роштока.Натрпали смо се у специјалан воз,мислим да нас је било око шест
стотина.Полиција је имала намеру да нас спроведе до стадиона као и обично,али
ми нисмо прихватили њихове инструкције ,већ смо желели да направимо неки круг
по граду покупивши сухомеснате производе уз пут.Најсмешније од свега је што су
нам се ту придружили пси луталице које је вероватно привукао мирис меса, па су
почели да кидишу на вучијаке из пандурских редова.Једва су успели да их се
отарасе!
Након
утакмице посетили смо још неколико продавница,али на самој станици у повратку
избила је серија жешћих окршаја са полицијом.Воз је затим заустављен Лихтенбергу
од стране органа реда и то ових из Западне Немачке,који су сатима чешљали по
преградама у купеима,нашавши том приликом гомилу крадене робе.Као што смо и
могли да претпоставимо доста људи је ухапшено због насилничког понашања и
крађе,тако да је ово била једна од организованијих полицијских акција против
наше групе која је оставила далекосежне последице.
Сезона се
ближила крају,али ми смо и даље имали шансу да се квалификујемо за улазак
Немачку ll лигу.После дуго времена поново смо се срели са
нашим старим ривалима Union Berlinom.Није их било превише на утакмици,али с
обзиром да су им се придружили навијачи BSC Hertha,на први поглед је изгледало
да ће бити густо.У сваком случају сјурили смо се са пар стотина људи кроз
главни улаз гостујућег сектора право на Унионисте и Хертине навијаче који су поскакали са
својих места.Ако се добро сећам,јурњава за њима по целом стадиону и батине које
су добили,биле су један од њихових већих пораза икада.
Да су само знали шта сам радио викендом
пребледели би
Цела
екипа BFC Dynama испратила је финале светског првенства у Лустагартену,након
кога смо се упутили у Источни Берлин како би прославили победу.За ову утакмицу
сакупили смо групу од преко 70
скинхеда.Били су заиста глупи до зла бога према неким нашим критеријумима,али
добра ствар код скинхеда је што су показивали ратоборност ,што се нису склањали
пред сквотерима у Senefelder Platzu када би избијали нереди,дакле имали су петљу као што сам
и раније поменуо.Има један занимљив догађај везан за скинхеде;током
неког уличног сукоба,искористили су прилику и разбили излоге на
златари,почистивши
сав накит у великим торбама.Остатак
екипе је интервенисао рекавши им да одбаце торбе,јер нисмо били ту због
криминала већ уличних нереда,а торбе које су вукли са собом су нас само
успоравале док смо бежали од полиције.
У школи,
а касније и на послу упознао сам заиста пријатне и добре људе.Сваког понедељка
када би дошао на посао,у канцеларији би се повели разговори како је ко провео
викенд,па су тако неки препричавали догађаје са рођендана,како су били код
родитеља на ручку, родбине...а ја сам само ћутао,загонетно се смешкајући уз
помисао: ''Ех да знате где сам ја био за викенд и шта сам радио,пребледели
би''.Мада касније се и прочуло да идем на утакмице,али се ништа није променило
у односу мојих колега према мени.Једноставно имао сам добар посао и нисам желео
да се непримерено понашам кршећи радну дисциплину током недеље.Али викендом,то
је била друга прича.Наставио сам дуго година да посећујем утакмице живећи
двоструки живот.
Нисам
имао породицу у том периоду,били смо зајебани,мењали смо нон стоп жене.Ако је
неко од нас и имао хомосексуалних склоности,није се усуђивао то јавно да
каже.Једноставно бити навијач и хомосексуалац није ишло једно са другим.Додуше
дешавало се да смо једни друге љубили у ћелаве главе,тукли смо се
заједно,излазили заједно,једни другима чували леђа и све је то разумљиво,јер се
међу нама створила та нека физичка другарска блискост.Данас живим у срећном
браку,имам породицу,али ми и даље недостају та времена понекад.Тренутно ми је у
телефонском именику забележено бар двадесет бројева мојих најбољих пријатеља из
тог периода.Оно што сигурно знам је да ако би било кога од њих окренуо и тражио
помоћ,тај би се у року од десет минута створио пред мојим вратима са питањем:
''Јел ти нешто треба,где идемо?''
*Према
протоколу уредника право име навијача BFC Dynama је промењено из разумљивих
разлога.
Нема коментара:
Постави коментар